Будућност и непрозирност – повесни аспекти очитовања кризе као квазиимператива за савременог човека

Abstract

Abstract: In this paper, we are examining and dramatizing historical aspects of crisis manifestation in contemporary human. We aim to describe how historical perspectives of crisis manifest in terms of experiencing the facticity of reality – how such experiencing raises a unique question about identity, contributes to a transformation of the status of the real, imposes a different dynamic between reality and the subject. We clarify how such transformation leads to a different understanding of the role of that which is opaque in both the human and reality, how it reveals the interplay between the bodily-affective and the spiritually-reflexive aspects of human existence, and its role for the subject who thinks, interprets, acts and knows. This examination of perspectives of crisis manifestation in contemporary human aims to highlight the following: how and why the ways of "carrying" with it, recognized as strategies of "not responding" to such historical experience, contribute to human self-enslavement and types of ressentiment that we seek to identify; how given such historical experience, a different attitude towards oneself and reality is feasible, i.e., how a response to it is feasible in the newly emerged historical circumstances. It is emphasized that considering the relationship to such a historical situation is additionally significant because neglecting it increases human renunciation of those aspects of being that are shown to be of crucial importance for the human future.

У овом раду испитујемо и драматизујемо повесне аспекте очитовања кризе код савременог човека. Настојимо да опишемо како се повесни аспекти кризе пројављују у виду искусивања фактичности стварности – како такво искусивање зачиње својеврсно питање о идентитету, доприноси преиначењу статуса стварног, намеће другачију динамику односа стварности и субјекта. Расветљавамо на који начин такво преиначење са собом повлачи другачије поимање улоге онога што је код човека и у стварности непрозирно, како раскрива спрегнутост између телесно-афективног и духовно-рефлексивног дела човековог бића и његову улогу за субјект који мисли, тумачи, дела, спознаје. Овакво испитивање повесних аспеката очитовања кризе код савременог човека има за циљ да укаже на то: како и зашто начини „ношења“ са њим, који се препознају као стратегије неодговарања на такво повесно искуство, доприносе људском самопоробљавању и типовима ресантимана које настојимо да идентификујемо – односно како је с обзиром на овакво повесно искуство изводиво другачије постављање према себи и стварности – тј. како је у новонасталим повесним околностима изводиво одговарање на њега. Истиче се да је разматрање односа према таквој повесној ситуацији од значаја додатно због тога што њено пренебрегавање све више подупире одрицање човека од оних аспеката његовог бића за које се показује да су од пресудног значаја за људску будућност.