Кантова идеја вечног мира

Abstract

Да бисмо разумели Кантову идеју вечног мира, аутор сматра да је неопходно да се она сагледа у контексту целокупне Кантове филозофије, имајући у виду поред политичко-правних списа и његова разматрања о моралу, историји, антропологији, телеологији природе и религији. Брижљивом текстуалном анализом аутор показује да је идеја вечног мира везана за овострану сферу, за успостављање светскограђанског поретка, али да она није лишена религиозне димензије, будући да је провиђење гарант остваривости вечног мира. Након што је указао да за Канта нема суштинске разлике између појмова намере природе и провиђења, аутор подсећа да је кенигсбершком филозофу у разумевању историје блиска позиција теодикеје. Иако се залаже за вечни мир, иако повремено чак проклиње рат као извор свег зла, Кант ипак не превиђа да рат у скривеном плану природе често игра улогу средства за будући мир. Указавши да је слобода највиши појам Кантове филозофије, да је за њега филозофија морала највиша филозофска дисциплина, аутор истиче да нема остварења политичке утопије без јединства слободе и морала. Он подсећа да идеја вечног мира није највиша у Кантовој филозофији. Од савршеног правно-грађанског стања виша је религијска идеја опште републике по законима врлине. Следећи Канта, аутор на крају указује на неопходност да се у политичком животу обједине моралност и практична мудрост.