Проширење Евроазијске економске уније - Да ли је на реду политика проширења Евроазијске економске уније?

Abstract

Аутор ће се у раду бавити питањем проширења Евроазијске економске уније (ЕЕУ), односно (не)постојањем политике проширења ове међународне организације. Евроазијска економска унија почела je као интегративни процес између три државе (Русије, Казахстана, Белорусије), којима су се нешто касније прикључиле Јерменија и Киргистан 2015. године. Након прихватања ове две државе у организацију, поставило се питање даљег проширења Евроазијске економске уније. Приоритет ове организације су потенцијалне чланице са постсовјетског простора, мада чланство није нужно ограничено на те државе. За сада је најизгледније да ће, уколико до наредног проширења дође, нова чланица бити Таџикистан, док је 2018. године Молдавији додељен статус посматрача. Бројне су потешкоће са којима се суочава ова организација када је реч о проширењу. Један од разлога јесу други интегративни процеси који су отпочели раније у окружењу, и који су окупили одређени број држава. Такав интегративни пројекат јесте Европска унија, који се развија већ неколико деценија. Европска унија је отпочела као заједница шест држава, да би временом достигла број од 28 чланица (ускоро 27 након изласка Велике Британије). Током дужег временског раздобља Европска унија почела је да развија специфичну политику проширења, с циљем пријема нових чланица. У том контексту ће се разматрати да ли постоји политика проширења у Евроазијској економској унији, која би била пандан политици проширења која постоји у Европској унији. Закључак истраживања јесте да у Евроазијској економској унији, у овом тренутку, не постоји разрађена политика проширења, која би била слична оној која постоји у Европској унији, што не значи да ова организација није посвећена потенцијалнo новимчланицама. Као алтернатива проширењу ове међународне организације, постоје други видови сарадње, попут додељивања статуса посматрача у организацији, као и закључивања различитих споразума са трећим државама.

In this article, the author will address the issue of the enlargement of the Eurasian Economic Union (EEU), and the existence/nonexistence of the enlargement policy of this international organization. The Eurasian Economic Union began as an integrative process between the three countries (Russia, Kazakhstan, Belarus), which were later joined by Armenia and Kyrgyzstan in 2015. Following the accession of these two countries to the organization, the question of the further enlargement of the Eurasian Economic Union was raised. The priority of this organization is potential members from the post-Soviet space, though membership is not necessarily limited to those countries. For the time being, it is most likely that if the next enlargement occurs, the new member will be Tajikistan, while in 2018 Moldova was granted observer status. There are many difficulties this organization encounters when it comes to expansion. One of the reasons is the other integrative processes that started earlier in the neighbourhood, and which brought together several countries. Such an integrative project is the European Union, which has been developing for several decades. The European Union started as a community of six countries, eventually reaching a membership of 28 countries (soon 27 after the Brexit). Over a long period of time, the European Union has begun to develop a specific enlargement policy to welcome new members. In this context, it will be considered whether there is an enlargement policy in the Eurasian Economic Union, which would be a counterpart to the enlargement policy existing in the European Union. The conclusion of the research is that there is currently no elaborated enlargement policy in the Eurasian Economic Union, which is similar to the one existing in the European Union, which does not mean that this organization is not dedicated to potential new members. As an alternative to the enlargement of this international organization, there are other forms of cooperation, such as the granting of observer status in the organization, as well as the conclusion of various agreements with third countries.