Дискурс приповедања у информативним новинарским жанровима дневног листа Политика

Abstract

Средином деведесетих у академским круговима широм света примећен је нови феномен у приказивању медијских садржаја који данас не изненађује: новинарско приповедање. На енглеском говорном подручју тај појам се назива storytelling, а заједничка дефиниција сличних појмова била би – наративни дискурс. Под тим појмом подразумевамо романтизовану, умекшану слику важних догађаја и дешавања о којима медији говоре. Методом топле људске приче наратив се остварује премештањем фокуса са институција и званичних гласноговорника на обичног човека, оног кога се теме дотичу, мада и ти „обични“ грађани изговарају и приказују друштвено пожељне и признате ставове. Новинари од паса чувара демократије постају машине за фикцију. Наративи су, попут бајки, ту да бисмо у њих веровали и репродуковали њихове обрасце, само су нешто сложенији од прича из детињства. Сторителинг пружа оправдања и ангажује масе, синхронизује вредности појединаца у једном друштву и мобилише осећања. Продужава регулативно деловање моћи кроз самоиспитивање и самоконтролу – аутоцензуру, било да је свесна или не. Есен- ција и егзистенција човека (суштина и постојање) постају наратив и без наратива нема постојања. Суштина се губи у преводу.

In the mid-nineties academic society around the world observed a new phenomenon in the representation of media content, which is not so surprising today: journalistic storytelling. In English-speaking countries, the everyday term is called storytelling, and a common definition of similar terms of social science would be narrative discourse. Under this term, we consider the romanticized, adequately softened image of important events and social developments that the media are reporting about. The narrative is achieved by the method of telling a warm human story and by shifting the focus of the plot from institutions and official spokesmen far from the common man, the one who is actually related to the story, even though these “ordinary” citizens speak and display socially desirable attitudes. Journalists, then, change their role from being the watchdogs of democracy to being the machines of fiction. Narratives are like fairy tales: we believe them and reproduce their patterns; only, they are slightly more complicated than the stories from our childhood. Storytelling, furthermore, provides justification and engages mass activities, synchronizing the values of individuals in a society and mobilizing feelings. It extends regulatory action powers through self-examination and self-censorship, whether this regulation is conscious or not. The essence and existence of a man become the narrative, and there is no existence without a narrative. The essence is lost in translation