Ми домороци

Abstract

Аутохтони– домаћи, ендемски – политички режим који је 2010. године почео да води брод мађарске државе од почетка је иза звао широке и не пријатељске коментаре у земљи и у иностранству. Они који га клевећу своју критику непрекидно артикулишу у смислу супротстављених полова демократије и диктатуре, очигледно неспособни да интерпретирају дискурс о вестернизацији и демократији у било ком другом референтном оквиру осим у оном ли бералне демократије. Они критеријуме те либералне демократије, освештане једном за свагда, рутински изводе из пракси за падних зема ља које сматрају неупитним мерилом, и сваки политички покрет у другом правцу виде као политички, а такође и у географском смислу, чин одвајања од Запада. Та врста дискурса показује непатворене симптоме колонизаторског говора а огледа се у томе што употребљава дихотомију напредног центра против подређене периферије. То се упоредо манифестује у моралном, политичком и економском смислу, али оно што је заиста важно у овој јункстапозицији је њена културна компонента. Мађарски аутохтони режим, који је сада у својој десетој години, функционише на принципима суверенитета, независности и самоопредељења националне државе. У међувремену колонијална контрола, пошто њен арсенал специфичних оруђа колонизације опада, сада нема више наш да се ослони осим на културну хегемонију својих савезника у локалном ком прадорско-интелектуалном табору. Као што сам написао на другом месту, све националне силе су поприроди антиимперијалистичке. Штавише, у доба меке колонизације и хибридног неоколонијалнизма рат за независност се пре свега мора водити на пољу културе.