Разумевање политичког Хане Арент и његово развијање и ревизија посредством филозофских концепата Жила Делеза

Abstract

Сажетак У раду образујемо философски план на основу ког проблематизујемо положај човека у констелацији глобалних околности, расветљавамо егзистенцијалноонтолошку смештеност човека у свет и његов повесноонтолошки положај полазећи од тумачења кризе у човековом стању. За те сврхе укрштамо егзистенцијалноаналитички, феноменолошки и херменеутички метод, као и стратегије критике идеологије и идеологема. Тим путем раскривамо механизме и обрасце путем којих се одвија људско тотално конформирање, указујемо на неизричити глобални метанаратив путем ког се оно подупире тако да кризни феномен постаје неисцрпна потпора тога процеса. Истичући то да са психологизацијом, приватизацијом, социологизацијом и идеологизацијом кризног долази до сужавања опсега односа човек–свет, човек–језик – тумачењем повесног и егзистенцијалноонтолошког аспекта кризног феномена код човека настојимо да продубимо и проширимо видокруг ових односа. За сврхе тога продубљивања и проширивања увезујемо и развијамо увиде Жила Делеза (неоргански ток живог) и Хане Арент (принцип наталности) из новопостављеног хоризонта на основу ког градимо окоснице за раскривање наше смештености у свет на егзистенцијалноонтолошкој равни стварањем носећег појма – изворни догађај самосвести. Тим путем „растављамо” човека на одређујуће моменте у његовом бићу како бисмо их поново саставили из проширивања видокруга односа човек– свет, човек–језик. Из таквог преиначеног видокруга и питања о томе одакле, како ми на оно кризно можемо да одговарамо – изричито ситуирамо повесноонтолошки положај човека на размеђи између доба без имена и доба прелаза.

In this paper we create a philosophical plane as a basis to problematise human position in constellation of global circumstances and to shed light on its existential- ontological placement in the world and historical-ontological position, starting from the interpretation of crisis in human condition. For these purposes we intersect existential- analytical, phenomenological and hermeneutical methods, as well as strategies for critique of ideology and ideologemes. Thus we disclose mechanisms and patterns through which total human conformation takes place and point out indistinct global metanarrative supporting it in such way that crisis phenomenon becomes an inexhaustible resource for this process. Emphasizing that psychologisation, privatisation, sociologisation and ideologisation of crisis narrows the scope of the man– world and man–language relations, we try to deepen and expand horizons of these relations through interpretation of the historical and existential-ontological aspects of crisis. For this purpose we merge and develop insights of Gilles Deleuze (inorganic flow of life) and Hannah Arendt (the notion of natality) from the newly established perspective through which we form outlines for revealing our placement in the world on the existential-ontological level by creating foundational concept – the original occurrence of self-awareness. In this way we “disassemble” human being to its determining aspects in order to reassemble them by expanding the horizons of the man– world and man–language relations. From such modified perspective and by questioning how and whence we can respond to this crisis, we explicitly situate the historical-ontological human position at the boundary between the nameless age and the transitional age