Posledice pandemije na ljudsko pravo na razvoj u Srbiji

Abstract

Pitanje ophođenja države i poštovanja ljudskih prava u vreme pandemije različito je od slučaja do slučaja i zavisi od stanja demokratije i standarda društva. Ono što ovim radom nastoji da se istraži jeste u kojoj meri (ni)je Srbija ispunila svoje tri osnovne obaveze kada je reč o ljudskim pravima, da ih poštuje, štiti i ispunjava, posebno kada su u pitanju prava solidarnosti kao prava III generacije ljudskih prava. U ova prava spada pravo na razvoj koje je usko povezano sa pravom na mir, a koja se prepoznaju kao suspendovana ili čak zanemarena tokom tekuće krize. Takav čin implicira da posledice trpe i politička i građanska, kao i ekonomska, socijalna i kulturna prava polazeći od pretpostavke da su ove generacije prava (I, II i III) međusobno povezane. Uslovi primene mera stavljanja van snage ljudskih prava predviđaju da je proporcionalnost preduzetih mera u odnosu na pretnju prvi standard, potom njihov prostorni i vremenski domašaj. Kroz prvo poglavlje, koje se fokusira na ljudsko pravo na razvoj u najširem smislu, rad analizira da li je kroz tri vremenske dimenzije (tokom vanrednog stanja, u vreme parlamentarnih izbora i nakon izbora u Srbiji) došlo do kršenja prava solidarnosti, da li su odluke državnih organa odgovarale domašaju pretnje i ima li izazvanih posledica. Naredno poglavlje analizira koje instrumente zaštite međunarodni mehanizmi (EU, OUN, SE) mogu da pokrenu (hoće li) u slučaju kršenja ljudskih prava tokom pandemije u Srbiji. Zaključna razmatranja dovode i do odgovora o neophodnosti reforme kolektivnih/pojedinačnih sistema zaštite ljudskih prava kao jedne od posledica pandemije.